Kolačići nam pomažu da bolje razumemo Vaše potrebe. Korišćenjem ovog sajta slažete se sa korišćenjem kolačića.

Ribe Zvorničkog jezera (drugi deo)

30/07/2017 0 komentari

Klen

Pripada šaranskom rodu (ciprinide). Naraste, mada retko i do tri kilograma, medjutim, primerci do dva kilograma češće se nadju okačeni na udicu i smatraju se ulovom vrednim pažnje. Veoma je rasprostranjen u nizijskim, ali i visinskim vodama. I klen dok je mladji živi u jatima koja predvode oni veći rastom.
Kad odraste ne podnosi društvo braće i sestara. Kao sportska riba veoma je zanimljiv i lov na klena smatra se aktivnim sportom. Pored tekućih naseljava i stajaće vode. Mresti se u maju i junu. Ženka je oličenje plodnosti. U dva do tri navrata izbaci i do 100.000 ikre.
Cime se hrani:
Klen ne bira hranu. Jede podvodnu mahovinu sa istim apetitom kao i maline, trešnje, jagode, groždje, šljive i dudinje. Život ne prašta ni sitnijim ribama, rakovima i žabama. Što se tiče insekata: popić, skakavac, gundelj, krompirova zlatica, rovac, kućna muva i drugi za klena su poslastica. Rado grize i otpatke toplovodnih životinja: životinjska creva, usirenu krv, živinsku džigericu, pa čak i komadiće mesa i slanine naročito zimi. Nasrće još i na veštačke mušice i varalice tipa „meps“ manjih dimenzija (nula ili jedan). Pošto je svaštojed, jelovnik mu je proširen i na žitarice, hlebne valjke, crviće iz mesa gliste pijavice i dr. Širok izbor mamaca, priznaćete, pa još ako svemu tome dodate da je izuzetno nepoverljiv i borben na udici, onda se s pravom može smatrati sportskom ribom. Meso mu je ukusno ali puno sitnih kostiju, naročito kod sitnjih primeraka.
Način ribolova:
Najviše uspeha u lovu klena imaćete ako koristite prirodne mamce – na plovak u „vožnji“, ali tako da ostanete neprimećeni, ili u lovu titrajem – na pec. Jer, klen je jatna riba, pa je dovoljno da predvodnik signalizira opasnost i svi će se razbežati. Slično se dešava kada iz jata izvučete bar jednog krupnijeg. Tada slobodno promenite mesto, pa ponovo navratite za sat ili dva kasnije. I kod klena „ružno pače“, „ami“ i „rapala“ veoma su efikasne varalice. Pošto je već rečeno šta sve može koristiti kao mamac, treba znati da klen boravi u brzaku iza prepreka koje razbijaju maticu, ali i u tišacima, plićacima, tokom leta u hladovini pored obala, pod mostovima, ali ga najčešće možete naći na ušćima potoka i rečica u veću vodu.

Lipljen

Izrazita sportska riba, štaviše – ''lisac'', koga je teško nadmudriti ako se nema bar malo iskustva. Najčešće je u društvu sa pastrmkom ali je uglavnom malo nizvodnje naravno u vodama bogatim kiseonikom.
Gde živi:
Radije borave u tihim i dubokim razlivima, naročito krupniji primerci. Mresti se u razdoblju mart-maj.
Plodnost ženke ceni se na oko 6000 jajašaca. Maksimalna težina oveplemenite ribe jedva da dostiže 2 kilograma. U Srbiji nije dozvoljeno izlovljavanje lipljena ispod 30 santimetara.
Čime se hrani:
Lipljen se hrani faunom dna: larvama vodenih moljaca i drugih insekata, sitnim vodenim životinjicama i insektima koji iskaču iz vode i padaju na nju. Krupniji primerci napadaju čak i sitniju ribu ali samo ako je voda siromašna hranom.Veoma je obazriv, pa teško postaje plen sportskih ribolovaca početnika.
Tehnike ribolova:
Lovi se isključivo finim ribolovnim priborom i veštačkim mušicama. Lov lipljena prirodnim mamcima zabranjen je i kažnjiv. Posle mresta nije mnogo izbirljiv ali uglavnom napada ''mokre'' mušice. Kasnije kada voda otopli diže se na površinu i uzima ''suve '' veštačke mušice koje uz pomoć ''vaser'' kugle plivaju vodom. Lipljen nije ranoranilac tako da prolećni lov traje izmedju 9 – 16 časova. Posebna veština u lovu ove ribe je svakako izbor veštačkih mušica, ali na obavezno manjim udicama numeracije od 12-14. prisustvo lipljena na nekom delu vode opaža se karakterističnim kolutovima koje pravi na površini praćeno karakterističnim ''bu'', ''bu?''.

Nosara

Iako mnogo ne liči na kesegu, poistovećuju je s njom zbog površnog zapažanja pojedinih detalja. Buborak, na primer, ima dužu glavu i izuzetno izdužen nos poput skobalja, pa se dogadja kod onih koji to zapaze, da naprave ponovo grešku, jer ga smatraju skobaljem.
I jedni i drugi, kao što vidite, greše samo zato što ne znaju da postoji posebna vrsta ribe koja ima i svoje naučno i narodno ime.Pripada beloj ribi šaranskog roda, modrih ledja i belog trbuha. Grudne i trbušne peraje su narandžaste, a ostale sivkaste.
Tipična je riba tekućih voda, ali se sve više prilagodjava životu u stajaćim vodama. Mresti se na kamenitom dnu od aprila do juna, a tada po ledjima dobije prljavosrvrnkaste tonove. Ženka položi i do 300.000 komada ikre. Mladj buborka najradije odlazi u brakične vode. U našim vodama jedva da dostigne dužinu od 28cm i težinu od 400g. U severnijim vodama, kako tvrde stručnjaci, može da naraste do 40cm dužine i 3kg težine. Cenjen kao sportska riba, ali mu je meso „armirano“ mnoštvom sitnih kostiju. Pribor i mamci kao za kesegu.
Na brzacima je valja uporno prihranjivati lopticama od hleba i crvića nekoliko metara iznad mesta ribolova (kao za skobaklja) i loviti uz upotrebu plovka – na vožnju, najbolje teleskop štapom bez mašine. Fini pribor sa najlonom 0.10-0.12, udice 18-16 sa dva ili više crvića, iznad samog dna. U nekim prilikama lovom „na vožnju“ radije uzima pahulje hleba no bilo koje druge mamce. Čim prestane da uzima mamac nastavite sa prihranjivanjem.

Krupatica

Vrlo brojna riba, koju još u nekim krajevima zovu i platika ili platica. Mnogo liči na deveriku s kojom se ukršta, pa melezi još više liče na deveriku, aliih odaje veoma krupno i buljavo oko. Stanovnik je mirnih, tihih i zabarenih voda dunavskog sliva. Posebno masovno naseljava Dunav, na njegovim plavnim zonama, ušće Save, Tise, Tamiša, Morave kao i njihove mrtvaje i kanale hidrosistema Dunav – Tisa – Dunav. Nema neku naročitu ekonomsku vrednost. Love je privredni i sportski ribolovci.
Naraste i do jednog kilograma ali redje. Na udicu se love uglavnom dugi do 25 santimetara i 500 grama. Telo joj je široko i spljošteno kao u deverike, tri i po puta dugačko koliko je široko. Od pravih deverika razlikuje se po tome što su joj trbušna i prsna peraja narandžasta, a mala usta stoje joj u vrhu njuškice. Oči su joj srebrnaste. Krupatica se mresti tokom leta. U to vreme ove ribe se sakupe u velika jata i mreste se uz obalu na plićim mestima, obrasla travom i vodenim biljem. Na takvim mestima kada izlazi sunce nastanu pravi svatovi. Krupatica, koja je inače plašljiva riba i koja se drži dubine, sada u „ljubavnom žaru“ prosto obnevidi tako da je čovek može, takoreći rukom uhvatiti. Na sve strane čuje se pljuskanje vode i živo bacakanje ribe, velike i male.
Krupatica se mnogo lovi na udicu. Ona je, zajedno sa deverikom, garancija da će biti ako ne sportskog ribolova, a ono pecanje makar se broj druge ribe smanjio. Dovoljno je u nekoj mirnoj vodi baciti pregršt-dva kuvane pšenice, prekrupe, pa da se na tom mestu za kratko vreme iskupi krupatica i deverika. To je ona riba koja zna toliko da dosadi onima koji love šarane, skidajući im gotovo neosetno mamac, pogotovo valjak od kukuruznog brašna.
Krupatica se lovi gotovo preko cele godine, ali izuzetno dobro dva puta godišnje, kada putuje. U proleće kada kreće uzvodno, ide dobro na crvenu glistu, a u jesen, kada kreće u krtog, pored kamenjara i strmih obala na sitan valjak od hleba, najbolje raženog.U krtog leže u jame ispod preliva u reci i tu se masovno nagomila. Profesionalni ribari nalove je u raznim rukavcima u jesen toliko da ne znaju šta će sa njom.
Lovi se finim priborom. Najlon prečnika od 0.15 do 0.20mm i udicama od 14-10. Ponekad joj je miliji valjčić od hleba nego hlebna „ruža“. U jatima pretražuju dno i kada naidju na mesta sa prehranom od hleba, kuvane pšenice i pirinča, ne napuštaju ga brzo. Crvići u manjim grozdovima odličan su mamac.
Mamci: Crvene gliste, hlebni valjčići, kuvana pšenica i mesni crvići.

Linjak

Blizak je rodjak šaranu, ali se od njega razlikuje po brojnim karakteristikama. Tipična je riba toplih i mirnih voda.
Gde živi: Zivi pretezno u stajacim vodama (bare, ritovi, mrtvaje), ali ga ima i u tihim ravnicarskim rekama sa mekanijim dnom i vodenim rastinjem.Vretenastog je oblika gledano s boka. Medutim, telo mu je pljosnato i pokriveno sitnim, gustim i dobro usadjenim krljustima.Boja mu je maslinasto zelena, tamno zuta ili smeda sto zavisi od sredine u kojoj zivi.

Na gubici ima dva brčića. Peraje su u linjaka debele, zaobljene i gotovo crne. Zbog kvaliteta mesa rado je vidjen na trpezama, naročito pečen. Mresti se od maja do juna, a ponekad čak i u avgustu. Ženka linjaka baci oko 500.000 komada ikre, koju lepi na vodenom rastinju. Zapaža se, medjutim, da ga je sve manje u našim vodama, pogotovo tamo gde živi zajedno sa američkim patuljastim somićem, poznatim medju ribolovcima kao „terpan“ ili „cverglan“. Ovaj grabljivac nevelikih razmera, krvni je neprijatelj linjaka, čiju ikru i mladj neštedimice uništava. Linjak vrlo retko naraste do 5 kilograma. Srednja lovna težina jedva da prelazi 400 grama. Pošto je riba dna to mu je i ishrana prilagodjena hrani, koju rijući po mulju obilato nalazi. To su u prvom redu razni crvići, puževi golaći i ritske gliste. Dok linjak rije po dnu na površini vode javljaju se mehurići, koji otkrivaju njegovo prisustvo. Za sportske ribolovce to je najpouzdaniji znak da je linjak u potrazi za hranom.
Tehnika ribolova:
Lovi se od ranog proleća do jeseni. Čim naidju hladni dani linjak beži u krtog spremajući se da prespava zimu. Pravo vreme za lov linjaka je suton, ali se dobri rezultati postižu i rano ujutru. U vreme velikih žega nerado uzima hranu. Za lov treba koristiti fini ribolovni pribor, sitne udice i lagani plovčić. Udice sa mamcima treba spuštati bliže dnu, ali tako da ne propadnu u mulj. Linjak grize oprezno i sporo, ali zato brzo guta mamac i pruža snažan otpor.
Nije na odmet prihranjivati linjaka za vreme lova kukuruznim brašnom.
MAMCI: Ritske i crvene gliste, puževi golaći koji se naći na drveću potopljenom u vodi, barski crvići, mekani sir i valjčići od hleba. Dobro je ponekad rasporiti glistu po dužini pre stavljanja na udicu. Mislilo se ranije da linjak najradije napada glistice, nova saznanja idu u prilog crviću.
Udice veličine od 12 do 16.

Mrena

Sportska riba izduženog vretenastog tela pokrivenog gustim zbijenim krljuštima. Ledja su joj sivomaslinasta,prema trbuhu je svetlija sa srebrnim i bronzanim nijansama. Gornja usna sa dva pata brkova je mesnata, žilava i isturena ispred donje usne. Može da naraste i do 10 kg, mada joj je lovna težina trostruko manja. Mresti se od maja do jula.
Region mrene je po pravilu u srednjim delovima reka, medjutim, ima je još uvek u svim brzacima sa jakom strujom i šljunkovitim dnom, naročito uz visoke ilovačaste obale u kojima se legu larve „vodenog cveta“ – bele bube, poslastice su za ovu ribu. Meso mrene je srednjeg kvaliteta zbog obilja sitnih oštrih kostiju. Ikra joj je otrovna i ne treba je jesti, ali ne treba je ni baciti. Dobro usoljena, nakon nekoliko dana njena ikra je izvanredan mamac za primamljivanje i lov skobalja. Sezona lova mrene je od proleća do kasne jeseni. Ne tražite je u mirnim, tihim, zabarenim vodama, mrtvajama i jezerima, jer je tamo nema. Pošto se lovi u brzacima treba je čekati mamcima koji leže na dnu, bez plovka i sa olovnim utegom dovoljno teškim da ga voda ne nosi. Udice s mamcima treba nabacivati pravo na brzak. Posle toga će ribolovni konac nošen snagom vode zauzeti kos nizvodni položaj. Preostaje još jedino da se konac nategne, da bude bez takozvanog „trbuha“ i da se strpljivo sačeka da mrena zagrize. Ona to najčešće čini vrlo nežno i lukavo. Da je mamac zagrizla saznaćete po karakterističnom reagovanju vrha ribolovačkog štapa. Najpre će se na vrhu primetiti jedan lagani titraj, posle čega sledi dva do tri sitna trzaja. To je vreme kada treba „kontrirati“. Ukoliko se zakasni udice će ostati gole. Nije na odmet reagovati i pri prvom punom udaru mrena na mamac. Bolje i tako, nego sa zakašnjenjem. Ribolovci „mrenaši“ čekaju je držeći ribolovni konac u ruci, jer se samo tako može „kontrirati“ u pravi čas. Uhvaćena na udicu, žilavo se bori, vešto manevrišući levo-desno, nastojeći uporno da se domogne dna i podvodnih prepreka gde „zalegne“ gubicom podvučenom pod prepreku preko koje ribolovni konac najčešće puca, a riba ostaje slobodna. Zbog izuzetne borbenosti i snage, uživanje je nadmudrivati se njome dok je ulovljenu ne preselite u čuvarku. Prihranjivanje kuvanom pšenicom obećava više uspeha u lovu ove ribe.
Mamci: Punomasni sir kačkavalj, ritska, rosna i crvena glista, rovac, ceo manji rak, hlebni valjak, pijavica, mesni crvići, brašneni crvi, testo sa sirom, a kao najbolji mamac je larva „vodenog cveta“ – bela buba. Uzima i komadiće kobasice i viršle. Za lov mrene sa uspehom se primenjuje i ribolov „kotrljanjem“. Udice za mrenu od 6-2 sa nešto dužim vratom, a najlon od 0.25-0.40mm.

Šaran


Taj hrabri i snažni borac na udici, ali i delikates na trpezi – naravno uz uslov da nije tovljen, živi samo u rekama crnomorskog sliva do regiona mrene, ali i u jezerima sve do 400 metara nadmorske visine, zatim u barama, mrtvajama i ritovima.

Razmnožava se na plavnim zonama sa bujnom vegetacijom na koju lepi ikru. Plodnost ženki je fantastična, jer u tri navrata u periodu mresta položi i do milion jajašca.
Ekonomska vrednost mu je velika u privrednom ribolovu, ali ništa manje nije značajan i u sportsko-turističkom pogledu. Prenet je iz Srednje Azije, a aklimatizovao se u svim zemljama sveta. Uglavnom se gaji u ribnjacima, ali kao što rekoh, ima ga i u donjim tokovima većih nizijskih reka. Ukrštanjem i selekcijama javlja se u nekoliko podvrsta od kojih su najkarakterističnije tri.
Na tekućim vodama šarana treba tražiti tamo gde je podvodno kamenje i ilovačasto, ali nikako muljevito dno. Šaran izbegava mulj i jake matice. Obično je u društvu deverike i platike. Za bolji ribolov na tekućim i mirnim vodama preporučuje se prihranjivanje. Na mirnim mestima hrana se razbacuje na uskom prostoru, ali u tekućoj vodi stavlja se u žićanu mrežicu ili vrećicu od retkog materijala, koja se potapa nekoliko metara uzvodno od mesta gde se šaran nalazi.
Ako je dno muljevito čestice hrane bi se izgubile u mulju, zato se pribegava visećim (plivajućim) mrežicama s hranom.Uspešno se za prihranjivanje koriste i zemljane lopte veličine čovečije pesnice izmešane sa hlebom, kukuruzom, pšenicom itd. Sve u svemu, prevladava mišljenje da šarana treba primamiti, a nikako tražiti. Prihranjivanje je najuspešnije raskvašenim hlebom, kukuruzom, gnječenim kuvanim krompirom, graškom, konopljanim semenom i pšenicom, bar na dan-dva ranije nego se zabace udice.
Mnogi sportski ribolovci greše kad u lovu na šarana previše nategnu špule na čekrku. U takvim prilikama krupniji primerci kidaju ribolovni konac deblji i od 0.7mm, jer se težina više nego utrostruči prilikom snažnog trzaja. Zato špulna treba da je blago nategnuta – da „driluje“ i pri opterećenju od samo jednog kilograma. Kasnije kad uhvaćenog šarana zamarate postepeno špulnu pritežete ili otpuštate u zavisnosti od otpora koji uhvaćena riba pruža. Lov ovog snažnog borca gotovo je nezamisliv bez meredova – mreže prihvatilice, jer najjači otpor daje u trenutku kada oseti blizinu obale. Taj očajnički pokušaj da spase život treba osujetiti meredovom.
Na stajaćim vodama dobar je mamac korica hleba, uveče i tokom noći (uz uslov da je noćni ribolov dozvoljen). Veličina korice je 2x2 cm, koju sa unutrašnje strane treba probušiti alkicom trokrake udice i nju zakačiti za karabinjer, a vrhove udice utisnuti u sredinu hleba sve dok ne osetite pod prstima da će probiti udicu. Ovaj način ribolova se obavlja bez upotrebe olovnog utega i bez plovka. Kratkim potapanjem montirane korice u vodu, postižete veću težinu mamca i duži zabačaj. U ovakvim prilikama dobro dodje i na sredini probušena kocka šećera kao uteg. Pre početka lova ovim načinom, bacite desetak komadića hleba nek plivaju na mestu pecanja. Zapamtite, neophodna je tišina bez bata nogu, svetlucanja baterijskom lampom, šibicom, cigaretom...
Da je šaran došao na mesto pecanja saznaćete čim čujete coktanje. On najpre kupi mrvice koje otpadaju od bačenog hleba, a onda kreće prema izvoru mrvica – većim komadićima, koje poput usisivača za prašinu uvlači u se. Posmatranjem trbuha ribolovnog konca, ili reflektujućeg staniola na vrhu štapa registrujete ugriz. Ulovljenog šarana izvlačite sa što manje buke. Nikako na štapove ne stavljajte praporce ili nekakve druge zvučne signalizatore.
Hranu na površini vode uzimaju sve dok traje mrak.
Mamci: Mlad ili kuvan stari kukuruz, kuvana pšenica, upola bareni krompir, zeleni grašak, crvena glista, larva vodene bube, bareni pasulj, hlebni valjci, za krupnije primerke komadići sitne ribe, puževi golaći, pa i voće: jagoda, malina, dudinja.
U zatvorenim vodama šaran će pre doći na običan valjak od hleba, kukuruz, krompir i voće, ali na rekama efikasniji su valjci od žutog kukuruznog brašna sa dodacima.

Som

Najveća je slatkovodna evropska riba koja kad je posluži sreća, može da naraste i do tri metra dužine sa težinom od 250 do 300 kilograma. Gradja tela i izgled razlikuju se u mnogome od ostalih slatkovodnih riba. Izrazito velika glava sa dugim brkovima i sitnim očima, pljosnatog je oblika ali mu je trup ovalan, koji se prema repu sužava.Velika usta puna su sitnih zubića. Ispod donje vilice ima dva para kratkih brčića. Koža mu je bez krljušti – sluzava, a boja zavisi od sredine u kojoj živi. Ledja su mu uglavnom tamnozelene, smedje ili crne boje, a trbuh prljavobeo. Šare po telu su mramoraste.Najradije se zadržava u dubokim virovima sve dok ga glad ne natera da podje u lov.
Hranu traži u blizini svoje loge u koju se obavezno sit vraća. Nije mnogo hitar i smatra se lenjom ribom, koja radije čeka žrtvu mameći je brkovima. Smatraju ga glupim, ali bez osnove, jer je inteligentniji nego što se misli. Inače je svežder.
Za podmirenje „blagoutrobija“ ne prašta ničemu što u vodu dospe i može da mu posluži kao hrana. Jede gliste, puževe golaće, rovce, rakove, ribe, uginulu živinu, barske ptice, pijavice, pa čak i sapun. Izrazito veliki primerci, mogu biti opasni i za kupače.
Sa sigurnošću se zna da prvi započinje zimski san, a poslednji se budi. Izgladneli s proleća masovno izlaze na površinu vode da se osveže kiseonikom. Posle toga, odrasliji primerci se izdvajaju i u parovima traže mesta za mrest, koji počinje od aprila, a traje sve do jula. Ženka izbaci i do 500.000 komada ikre. Nakon toga mužjak brižljivo čuva ikru razgoneći svu ostalu ribu. Posle desetak dana iz ikre izlaze mali somići, ostaju u gnezdu izvesno vreme hraneći se planktonima i sitnijim životinjicama. To traje sve dok ih roditelji ne rasteraju. Odraslim somovima, takodje je svojstven kanibalizam. Dogadja se da zatru polovinu, pa čak i ceo porod, ukoliko je voda siromašna hranom.
Mladji somići vrlo brzo rastu. U prvoj godini dostižu težinu od oko 500 grama i dužinu od 20 cm.Primerci od tri kilograma stari su od prilike četiri do pet godina.
Soma s razlogom smatraju noćnom grabljivicom, ali se zna da u lov izlazi rano u zoru i predveče, a redje i tokom dana. Uveče ga treba čekati na ulasku brzaka u vir, medjutim, pred zoru i tokom dana som je u viru ili na izlasku iz vira. Prava somova staništa su na ušćima reka i potoka naročito u vreme kad se od kiša zamute, noseći sa sobom razne insekte, crve i vodozemce. U takvim prilikama prikrada se ispod ušća i sačekuje sve što mu voda donosi. Zna da predveče i u zoru ušćima prilaze i druge ribe u potrazi za hranom ili za osvežavanje kiseonikom, pa im se pridružuje i odatle vraća najčešće sit ili okačen na udicu. Na ovakvim mestima, radije napada živu ribu, kederovanu žabu ili raka na plivajućim udicama, nego glistu ili pijavicu zabačenu dubinski – na dno.
Rano s proleća posle zimskog sna zapaženiji rezultati u lovu postižu se blinkerisanjem varalicama (efecet, hajnc, meps), koje treba vući kroz površinske slojeve vode. Lov varalicom ne sme biti brz, već ravnomeran i ujednačen. Slično treba postupiti i sa mrtvom ribicom nameštenom na sistem udica, koju som radije napada nego varalicu.
Treba znati da je som jedina rečna riba – ljubitelj buke, nevremena, kiše, grmljavine...
Dok sve ribe beže u skloništa som izlazi i radoznalo prati šta se to neuobičajeno dogadja. Tu njegovu slabost koriste profesionalni ribari za lov „bućkom“.
Kad zbog kiše vode nadodju i zamute se, soma treba tražiti blizu obale. U svim ostalim prilikama blizu je glavnim tokovima reka.
Lov ovog slatkovodnog kolosa gotovo je bez uspeha ako se koristi lak i nežan pribor. Neophodna je jaka elastična i dovoljno velika udica sa jednim, dva ili tri kraka i olovni uteg težak tolikko da se suprotstavi snazi vode. Ribolovni konac nikako ne sme biti tanji od 0.50mm. Iako snažan, som je manje borben od šarana, no i pored toga valja ga smireno zamarati sve dok mu na površini vode ugledate belinu trbuha.
Uhvaćenog soma na obalu izvlačite uz pomoć kuke i meredova.
Som se najčešće lovi mamcima na dnu, mada naidje u vreme mutnih voda i na plovak ukraj obale. U pronalaženju najboljih mesta kao orijentacija neka vam posluže stabla oborena u vodu i druge podvodne prepreke iza kojih se obično skriva. Čest je gost u hladovinama vrba nadnetih nad površinom vode, a tamo gde svega toga nema, sasvim je sigurno zalegao u rupama na dnu reka. Ako napipate takve rupe ili im znate mesta, strpljivo čekajte, naročito po noći. Vrlo uspešno som se lovi i „vodenim zmajem“. U toj prilici najbolji su mamci žive ribice, a potom rovci, durdubci i medicinske pijavice.
U soma je dobro razvijeno čulo mirisa, a brkovi i bočna linija (riblji radar) dopunska su čula koja reaguju na treperenja. Upravo su to ribolovci počeli da koriste od nedavno. Došli su na ideju da iznad namamčene žive ribice stavljaju komadiće spužve ili deblje, bele manje flanelske krpe natopljene ribljim uljem, pa dok se okačeni keder batrga i pokretima šalje impulse „radaru“ soma, voda istovremeno spira riblje ulje i nizvodno mirisom trasira stazu kojom će zasigurno doći „brka“, naravno samo ako ga ima.
Drugi kuvaju krv domaćih životinja i mešaju sa mlevenim mesom sardine ili ribljim uljem, pa izmešano sa peskom ili komadićima šljake veličine krupnijeg oraha, bacaju uzvodno da tragovi spiranja prolaze pored namašćenih udica nizvodno od soma, koji je možda zalegao na dnu ili vrluda rekom tražeći štogod za jelo.
Mamci: Snop crnih ili crvenih glista, crna ritska glista, kišna glista, rovac, durdubok, pijavica, rečni rak, komadi bele svinjske džigerice, komadi mesa, manja polupečena ptica, riba, žaba, larva, vodene bube, valjci od hleba izmešanog sa mlevenom svežom ribom ili sardinom i domaći sapun.

Smudj

Nekada je u nomenklaturi nosio latinsko ime lucioperca sandra L. Pripada porodici grgeča i u našim vodama javlja se u dve vrste: smudj obični i smudj kamenjar. Prvi je zelenkastosivih ledja i bokova, a kamenjar uglavnom svetlosmedj sa sivomaslinastim nijansama, ali kod ove ribe osnovna boja je prilagodjena boji sredine u kojoj živi. Po kvalitetu mesa smudj obični spada u prvu kategoriju, a po hranljivoj vrednosti stavljaju ga ispred potočne pastrmke.
Telo mu je vretenastog oblika sa ne baš mnogo usečenim ustima, ali ugao usta prelazi zadnji deo očnih jabučica. Trbušne peraje su sasvim blizu glave.
U ustima su vidljivi zubi, naročito na početku usnog otvora. Smudj je grabljivica. Ima ga u svim zatvorenim vodama u kojima se gaji kao sportska i konzumna riba.
Poznato je da smudj najradije traži plen noću, medjutim, uspešno se lovi rano ujutru i predveče. Za vreme tmurnih dana lovi se i u podne. Prisustvo ovog simpatičnog razbojnika lako je uočljivo. Dok smudj lovi, primećuje se sitna riba, koja bežeći pred opasnošću pršti po površini vode. Mladji i sitniji najčešće polaze u lov grupno i u jednom pravcu.Ako je voda mutna smudj hranu traži na površini vode.U svim ostalim prilikama je na dnu ili u srednjim slojevima vode.
S jeseni napušta dubinska skrovišta i izlazi u lov uz obale i na plićake.
Za izbor ribolovnog mesta najvažnije je da upamtite da se smudj najradije zadržava oko podvodnih krševa i kamenja, potopljenih stabala i drugih odbačenih predmeta, pod mostovima i u blizini potopljenih plovnih objekata.Prava mesta su mu još i tamo gde je dno tvrdo i šljunkovito i u virovima sa svrtocima.
Ima ga, takodje i u limanima i maticama, najčešće nizvodno nekoliko metara od potopljenih prepreka u vodi. Iako je grabljivica i za plenom juriša brzo i silovito, mamac uzima vrlo nežno i obazrivo, gotovo neprimetno.
Ako otkrijete u kojim se slojevima vode kreće, lako ćete izabrati metod pecanja – plovak ili dubinski.Pošto se mresti od aprila do maja u to vreme lov na smudja nije dozvoljen. Ove zabrane imaju za cilj sprečavanje preteranog izlovljavanja i omogućavanje razmnožavanja.
Kod lova na dubinu – čekanjem, olovo se stavlja na kraj osnovnog konca, a iznad njega na dva ili tri bočna predveza udice sa glistama (za sitnije smudjeve), a za one krupnije: komadići beovice, bodorke, crvenperke. Ako smudja čekate na kederovanu ribicu, olovo je, takodje, na kraju osnovnog ribolovačkog konca, a metar-dva iznad njega „triple“ virbla (vrtilica) za čiju se srednju omču vezuje bočni podvez sa udicom i na nju stavlja živa ribica. Bočni predvez treba da je dug bar pola metra. Tako će mamac moći nesmetano da se kreće gore-dole, da se okreće oko osnovnog ribolovnog konca bez bojazni da će se saplesti. Što je predvez duži to je radijus kretanja kedera veći, naravno do odredjenih granica, jer dužina bočnog predveza ne sme biti velika da mamac dohvati dno. Tada postoji mogućnost da se keder prikrije i skloni od pogleda smudja. Pri ovom načinu ribolova praktičniji su duži štapovi.
Za lov smudja na plovak nema nekih posebnih napomena. Jedino što treba koristiti lakši plovak od onog kojim se lovi štuka, ribolovni konac ne deblji od 0.50mm, jednokraka udica, a iza plovka – prema vrhu štapa, na 10-15cm udaljenosti jedne od druge valja postaviti 2-3 male kuglice od plute prečnika 3-5mm. Njihova funkcija je sprečavanje uplitanja kedera na osnovni konac čiji trbuh najčešće leži pod vodom.
Lov smudja varalicama najuspešniji je kada se vuku lagano i sa kratkim zastajkivanjem. Pošto smudj rado napada veštačke mušice, nije na odmet da na 50-60cm iznad varalice postavite jednu, ali sa bočnim predvezom ne dužim od 10cm.
Smudj zazire od debelog ribolovnog konca. Ne strahujte da ga nećete izvući iz vode zbog tankog konca, jer ulovljeni smudj se brzo zamori. Sa dobrim stacionarnim čekrkom, ribolovnim koncem od 0.30mm bez bojazni možete izvući smudja teškog čak i 10kg.
Za keder koristite: vijune, brkice, čikove, beovicu, krkušu, sitnijeg karaša i drugu belu ribu manjih razmera i uskog tela, jer je ždrelo smudja usko, a želudac mali.
Mamci: Vijun, brkica, čikov, beovica, karašići, sitne žive žabe, punoglavci, crne ritske gliste, larva vodenog cveta, repić raka, varalice tipa „meps“ 2-4, manji „efect“ u kombinaciji sa veštačkom mušicom.

Štuka

Izuzetno zanimljiva riba kako po formi tela tako i po načinu života, ishrani i ponašanju. Vretenastog je oblika sa glavom koja podseća na krokodila i ustima poput pačijeg kljuna, gde je na gornjoj vilici smešteno mnoštvo sitnih, a na donjoj do osam pari krupnih zuba. Ledjno peraje je kod štuke povučeno unazad, gotovo u istoj liniji sa analnim perajem što joj omogućava brzo kretanje kroz vodu.Veoma je proždrljiva i u potrazi za hranom ne prašta ni svom rodu. Napada sve živo što se u vodi kreće:Ribe, rakove, žabe i vodene mušice, a one krupnije ne praštaju čak ni barskim pticama i pačićima kad joj se nadju na nišanu. S punim pravom je nazivaju ajkulom slatkih voda.
Štuka je obalska riba koja živi u srednjim i donjim tokovima reka, ali je brojnija u barama, ritovima i mrtvajama, naročito tamo gde tekuća voda povremeno prodire posle obalskih kiša. Mresti se rano s proleća do kraja aprila. Ikru lepi na živo i mrtvo rastinje u plićacima gde je voda duboka svega nekoliko santimetara. Ženka izbaci čak i do milion komada ikre. Za vreme mresta ne pokazuje interesovanje za hranu ali zato kasnije nezajažljivo juri za plenom. U tim danima, postižu se u lovu štuke najbolji ribolovni rezultati. Iako je štuka proždrljiva, i naizgled uvek gladna, povremeno prestaje da uzima hranu. Tada neće pokazati interesovanje čak ni za kederovanu živu ribu koja joj se nadje ispred samih usta. Štuka sigurno grize samo onda kada joj je glava usmerena prema vodenoj površini, rep nagnut prema dnu ili kada je od obale okrenuta prema sredini vode.
Lov štuke
Iako je štuka brza i grabljiva riba plen ne proganja dugo. Najčešće skrivena iza lokvanja i drugih vodenih prepreka čeka žrtvu da joj dodje u neposrednu blizinu. Tada kao iz puške silovito napada i proždire nedužne susede. Mnogi je nazivaju higijeničar voda jer ih čisti od bolesnih, nemoćnih i zakržljalih riba. Sezona lova na štuku gotovo da i ne prestaje tokom cele godine, izuzev u vreme mresta, ali prava sezona počinje s jeseni. Uspešan je i lov zimi, a najuspešniji posle mresta (april-maj). Za ovaj lov koriste se prirodni i veštački mamci. Uhvaćena Štuka boriće se žilavo i hrabro samo u prvim trenucima, jer ubrzo malakše. Krupniji primerci u borbi za život iskaču iz vode čitavom dužinom i tada im uspeva da se oslobodi udica. Ribolovni konac pri vadjenju štuke trba da je uvek nategnut kao i kod izvlačenja ostalih riba. U lovu štuke živim mamcima podjednako uspešno koristi se plovak kao i olovni uteg bez plovka. Tamo gde je dno muljevito ili previše zatravljeno lov na plovak je uspešniji. Stariji i iskusniji ribolovci znaju da štuka postepeno guta mamac, okrećući ga u ustima da glavom prodje prema njenom ždrelu. Zato, ne treba žuriti sa kontriranjem čim je plovak potonuo već 5 do 8 sekundi kasnije. Nameštajući kedera da bi ga lakše progutala, štuka ne stoj u mestu, već pliva dalje, što znači da joj treba omogućiti šetnju ostavljanjem nekoliko metara slobodnog najlon konca. Žurba u lovu ove grabljivice se isključuje. Bolje je da sačekate da se sama zakači na udicu, nego prevremeno da kontrirate. Ako pri sebi nemate časovnik, onda kad plovak potone odbrojte bar do 8 pa tek onda kontrirajte.
Živu ribicu udicom zakačite ispod ledjnog peraja ali da joj ne povredite kičmu. Iznad udice dobro je da stoji tanka čelična sajlica, jer su zubi štuke preoštri za ribolovni najlon konac. Ne treba gubiti iz vida da će na mestima gde je hranjena bela riba ubrzo doći štuka. Jer, bela riba dolazi na primamu, a štuka za belom ribom. Ovo važi samo za stajaće vode.
Mamci
Vijun i čikov se najduže održe živi kao keder i njima se postižu najbolji rezultati ali, za mamce se, takodje sa uspehom koriste krkuše, crvenperke, bodorke, karaši i žive zelene žabe. Ponekad štuka dodje i na glistu, komadić ribe i na mrtvu ribu.

Tolstolobik

Ovaj gost prenet nam je iz nizijskih voda južne Kine. Kao i amur pripada šaranskom rodu. Ima ih dve vrste: beli i sivi, a obe dostižu velike razmere. Metar dug amur težak je 15 i više kg. Veoma je plašljiv i osetljiv na zvuk, tako da pri reskom zvuku iskače visoko iznad vode.
Oči ove ribe bliže su donjem delu glave. Krljušt mu je sitna i tvrdo priljubljena uz telo. Ledja su mrka, a bokovi i trbuh svetliji. Za sportske ribolovce ovo je malo poznata riba. Tačnije, malo se zna o njegovom načinu života, pronalaženju, mamcima, ponašanju i metodama ribolova. Što se ukusa tiče zaostaje za ukusom amurovog mesa.