Kolačići nam pomažu da bolje razumemo Vaše potrebe. Korišćenjem ovog sajta slažete se sa korišćenjem kolačića.

Ribe Zvorničkog jezera

30/07/2017 0 komentari

Mladica

Zima je kao stvoreno godišnje doba za lov ove grabljivice. Ulovljena mladica je trofej koji se dugo pamti. Gradja i oblik tela mladice evolucijom su dovedene do savršenstva. Sva je poput vretena pa sa lakoćom savladava matice i bukove.Boju tela prilagodjava sredini u kojoj živi.Usta mladice su duboko usečena i sa mnoštvom gustih zuba čine usnu duplju veoma tvrdom. Ovo se ne sme gubiti iz vida pri lovu ove plemenite ribe. Može da naraste do 40 pa čak i 50 kilograma, ali srednja lovna težina je od 5 do 12 kilograma.
Naseljava brze čiste i veće planinske reke. Ima je u Plivi, Tari, Drini, Vapi, Uvcu, Limu, Morači i drugim planinskim rekama. Krupniji primerci drže se dubokih virova sa skrovitim mestima pod obalom, odakle povremeno kreću u potragu za hranom, uglavnom na brzake, ujutru na ulaze a uveče na izlaze virova. Kad se nahrani mladica se vraća u svoje skrovište i ljubomorno ga čuva od uljeza. Hrani se ribom i rakovima. Rado napada varalicu a sitniji primerci tokom leta i veštačku mušicu.Najpogodnije vreme za lov je zimi, do 15 februara. Varalicu najradije napada zimi, jer su u to vreme sitnije ribe koje služe kao hrana u krtogu. Lovi se i u ostalim godišnjim dobima ali redje. Mresti se od polovine februara do polovine maja. Za ovu grabljivicu treba koristiti jači ribolovni pribor. Najlon ribolovni konac nebi trebalo da je tanji od 0.40mm. Varalicu treba nabacivati uzvodno, a potom sa istog mesta valja pročešljati čitav vodeni prostor. Treba zapamtiti i ovo da mladica najradije napada varalicu u trenutku kada je brzak unosi u vir, na mestima gde se brza i tiha voda mešaju. Na brzaku pak obično sačeka da je varalica mimoidje, a tada se hitro okreće i bez dvoumljenja grabi. Dok vučete varalicu kroz vodu ne brzajte. Ona mora što vernije da dočara tromu i iznemoglu ribicu, koja ne uspeva da se odupre snazi vode. Kada osetite da je mladica zagrizla varalicu, kratko ali snažno kontrirajte, pa čak i ponovite trzaj nazad, baš zbog tvrde usne šupljine u kojoj se nalazi varalica sa udicama. Ako ste je zakačili, mladica ce najpre krenuti uzvodno, pa nizvodno, koristeći snagu vode i sopstvenu brzinu da se oslobodi.
Gotovo je pravilo da se mladice kreću u paru, naročito pred mrest, krajem januara i početkom februara ( u mrestu uvek ). Zato kada ste već obezbedili trofej, ustupite mesto kolegi ribolovcu jer i on sa puno verovatnoće može da očekuje mladicu koja je ostala sama i koja će se vrzmati sama bar čas ili dva na tom mestu.
Ženka mladica izbaci od 3000 do 12000 komada ikre. Mladj se najpre hrani planktonom, zatim larvama insekata iz vode i insektima, a potom postaje grabljivica i napada rakove i ribu.
Ni jedna riba nije tako ocenjena kao sportska do mladica, ali ne zaboravite da u torbu smete da stavite samo primerke iznad 60 santimetara. Ako na nekoj vodi postoje posebna ograničenja u pogledu lovne dužine – morate ih poštovati.

 

 

Skobalj

Skobalj, škobalj, podust, jatnik, šljivar, a ima još puno narodnih imena, najbrojnija je riba u našim rekama. Naseljava sve regione, počev od nizijskih pa do pastrmskih voda, ali su naj brojniji u regionu mrene. Telo mu je duguljasto, malo spljošteno, ledja tamno zelena, a bokovi i trbuh srebrnasto beli. Gornja vilica mu je hrskavičava i nešto izdužena u odnosu na donju, pa otud u mnogim krajevima narodno ime – podust.
Mresti se u aprilu i maju, naraste, ali retko i do 2 kilograma. Dok je mlad (skobalj sprudaš), hrani se planktonima, a kasnije algama, sitnim vodenim životinjicama i ikrom drugih riba. Može da živi u stajaćim vodama ali ih nevoli. Skobalj je jatna riba koja se uvek drži dna izuzev u sparnim letnjim danima kada izlazi na površinu vode. Najbolja mesta za lov skobalja su tamo gde se brzina toka smanjuje, a dubina naglo povećava.
Što je tok vode ravnomerniji i pravilniji to je bolje mesto za lov ove ribe. Sezona lova na skobalja počinje krajem maja i traje do polovine oktobra. U to vreme skobalj naj aktivnije grize, ali ga sa nešto manje uspeha love tokom cele godine. Intenzivno napada mamce dva sata po izlasku sunca pa do 11 časova. Tada se zasiti i hrana ga ne zanima sve do popodne izmedju 15 i 16 časova. Onda ponovo počinje da grize, ali slabije nego pre podne. Ima i ovde izuzetaka što zavisi od niza okolnosti, jer u ribolovu uopšte ne postoje neka čvrsta pravila po kojima čovek može sa apsolutnom sigurnošću da utvrdi u koje vreme riba najbolje „radi“. Kod skobalja je, medjutim, sigurno da je on dnevna riba i da će se retko koji ribolovac pohvaliti da ga je ulovio noću.
Mamac uzima nežno, čak – lukavo. Veoma je oprezan u tim prilikama, ali ponekad, kada mu naidje dan, onda mamac napada kao pomahnitao. Iako mu meso po kvalitetu pripada poslednjoj kategoriji, jer pomalo gorči, a i puno je sitnih oštrih kostiju, skobalj se uvrstio u red sportskih riba, pa je sve više onih koje lov na ovu ribu privlači. Pretpostavljam da je to uzrokovala njegova brojnost i otpornost na zagadjene vode, a time i činjenica da dobro verziran „skobljaš“ gotovo da se ne može vratiti kući bez ribe. Za skobalja treba dobro ovladati veštinom lova da bi se postigao uspeh, a neophodni su i izvanredni refleksi. Inače, bez prihranjivanja nema rezultata. U tu svrhu se koristi dobro raskvašen i izgnječen beli hleb, kuvana zrna heljde pomešana sa glinom i zamašćena uljem konoplje ili lana. Neki u ovu smešu dodaju isitnjene gliste. Može da se koristi i kuvana pšenica, ali su mravlja jaja, ili lopte od hleba u čiju je sredinu ubačen kamen (da ih voda ne nosi) za sada najbolja sredstva za mamljenje. Lopte od skvašenog i tvrdo umešenog hleba pomešanog sa crvićima najbolja je primama za skobalja, mada prihranjivanje kuvanom pšenicom takodje nije za potcenjivanje, posebno na tekućim i brzim vodama. Različiti su i načini postavljanja crvića na udicu. Za sitniju ribu jedan, najviše dva crvića, za krupniju tri ili više u grozdu. Osnovno je da bar jedan od namontiranih crvića bude što više živ, da pokretima mami ribu. Čim ugine valja ga zameniti, ali i druge iz kojih je iscurela proteinska tečnost i ostala samo „futrola“. Skobalja ne treba očekivati na udicu kada se „valja“, jer tada struže vodeno bilje sa kamenja, pa drugu hranu osim toga - ne uzima. Love ga dubinski na čekanje, ali češće i uspešnije plovkom za „vožnju“. Debljina najlon konca treba da je od 0.10 do 0.20 milimetara, a udice od 10-8, na koje se sredina hleba stavlja dronjavo (ne kao valjčić). Mamci: sredina belog hleba, delići belih dudinja, usoljena ikra krupnijih riba, mesni crvići, testo, komadići crvene gliste i kuvana pšenica.

 

 

Jez

Riba izuzetno ukusnog mesa, u narodu poznat još i kao: broder, brodfiš, jazvenac, udovica... Naseljava uglavnom nizijske reke i drži se mirnijih tokova, ali pri niskim vodostajima naseljava i dubinske regione Dunava, Save i Tise. Vretenastog je oblika i podseća na klena ili crvenperku, medjutim, ono po čemu ga sigurno možete razlikovati je njegovo zlatnožuto oko sa crnom pegom u gornjem delu beonjače. S proleća je srebrnastobeo, a već u jesen njegova ledja potamne. Mresti se u aprilu i maju.
Tada ženka položi na dno i do 120.000 jajašaca.
Gde živi:
Zivi u manjim jatima, ali i pojedinacno u bistrim, hladnim i dubokim vodama. Naraste, mada retko i do dva kilograma. Jez je vrlo oprezan i plasljiv, zato se dobar ulov postize samo onda kada je ribolovac dobro prikriven.
Lov jeza:
Lov na jeza gotovo da ne prestaje tokom cele godine, ali ga u proleće i s jeseni treba tražiti mamcima koji leže na dnu – dubinski, a tokom leta na plovak u „vožnji“. Veći primerci u brzacima uspešno se love varalicama tipa „meps“. Jez ima sve odlike sportske ribe, jer pored prirodnih uzima i veštačke mamce (varalice i mušice). Njegova borbenost je odlika koja ga je svrstala u sportsku ribu. Žilavo se otima, naročito dok na obali pokušavate da ga skinete sa udice. Preko leta najuspešnije se lovi izmedju 12 i 13 časova, uz uslov da je nebo vedro i vreme toplo. Dok traju žege, najpovoljnije vreme je od 6 do 7 ujutru, a popodne od 17 do 19 časova. Prihranjivanjem kukuruznim brašnom, koncentratom za živinu, i mamcima kojima lovite jeza, poboljšavaju se uslovi za lov.
Pribor:
Jeza netreba čekati sa grubim priborom: debelim najlon koncem, velikim udicama i glomaznim plovcima, već udicama od 10 do 14, koncem prečnika 0.20 do 0.30 milimetara uz upotrebu laganog plovka.
Mamci: crvena glista, crvi iz brašna i mesa, hlebni valjci, skakavci, kućna muva, larva bele bube, kuvana pšenica, mravlja jaja, krilati mravi, sitnije varalice „meps“ i veštačke mušice tipa: kočijaš, beli vodeni cvet, aleksander, zulu, ali i druge. Pored tanke crvene glistice, napada i crviće, naročito crveno obojene.

 

 

Bucov

Bucov, bolen ili belun, takodje pripada šaranskom rodu. Po načinu ishrane, medjutim, svrstan je u grabljivu ribu, koja dok je mladja živi u jatima.Kao i sve grabljivice vretenastog je oblika sa izrazito visokim ledjima i duboko usečenim repnim perajem. Glava mu je srazmerno mala i sa duboko usečenim ustima, bez zuba u vilicama.Poput šarana zubi su mu u ždrelu.
Poznato je da bucov voli mirnije vode i izbegava matice. Ali, kad lovi, često menja mesta zalazeći u virove pa čak i u plićake kraj obale. Mresti se od aprila do juna. Ženke polože i do 500 000 komada ikre, koju lepe na peskovitom dnu.
Cime se hrani:
U mladosti bucov se hrani planktonima i sitnim vodenim životinjicama. Kasnije, hrani se isključivo punoglavcima, sitnijim ribama i žabama. Gladan, ne prašta ni svojoj sabraći. Pouzdano se zna da bucov lovi čitavog dana samo kad je oblačno. U ostalim prilikama posle obilnog obroka pravi predah od nekoliko sati. Prvi odmor mu je u osvit zore. Tri do četiri sata kasnije ponovo se javlja, a zatim tek popodne i predveče. Manji primerci u jatu kreću za plenom, dok krupniji krstare pojedinačno, prateći jata sitnijih riba do same obale. Hraneći se obilno naraste i do 14 kg. Tek od nedavno proglašen je sportskom ribom, jer se bori šilavo poput pastrmke. Meso bucova nije cenjeno – puno je kostiju, a naročito sitnih u obliku slova „Y“.
Tehnika ribolova:
Lovi se na plovak i dubinski sa kederovanom živom ribicom uspešnije nego na parče ribe. Udica mora da je sitnija i po mogućnosti bela na tankom podvezu. Dobri rezultati postižu se i blinkerisanjem. Na mestima sa jačim strujanjem vode najpogodnije su lelujajuće varalice uske forme – najmanji „efect“ (25-30 mm), a na mirnim mestima – leptirice „meps“ od 0-2. Bucov rado napada i veštačku mušicu od 10-12 sa crnim trupom i crvenim repom („zulu“). Napada „Ružno pače“, „Ami“ i „Rapale“ uske forme dužine 30-40 mm, srebrnasto-bele boje, koje podsećaju na sitnu beovicu. Za bucova ove varalice trba vući upravno na tok reke ili uzvodno. Za razliku od ostalih riba koje se love varalicama vučenim niz vodu, kod bucova je postupak obrnut. Varalice treba baciti u pravcu susedne obale i vući ih uzvodno. Dobro je ako se na kraj ribolovnog konca veže mali „efect“ a iznad njega 40-50 cm veštačka mušica, pa neka bira. Ribolovni konac ne treba da bude deblji od 0.30mm.

 

 

Bandar

Rod grgeča, čiji je predstavnik bandar, čine još i obični grgeč i prugasti balavac. Svi grgeči naseljavaju tekuće vode crnomorskog sliva, a ima ih i u veštačkim ribnjacima, mrtvajama, ritovima i drugim stajaćicama, zadržavajući se uglavnom u dubinama. Ukusnog su mesa naročito za pripremanje ribljih čorbi, ali su zbog duboko usadjenih krljušti i ljigave površine tela vrlo nezgodni za čišćenje.Bandara u narodu zovu još: bandaš, okun, kostreš, bulja i pekija. Telo mu je zdepasto, tvrdo i široko, boje sivozelene sa tamnim poprečnim šarma.
Trbušni deo je svetle bronzanožute boje. Ledjno peraje je oštro i bodljikavo, a oči izrazito krupne. Mrest se od marta do maja. Ženke su vrlo izdašne i polože do 300.000 komada ikre. Većini bandarčića nije zagarantovana duboka starost ako u susedstvu imaju štuku, jer ih rado napada mada su bodljikave. Dok je mali, bandar za hranu uzima sitne vodene životinjice i planktone, a kasnije postaje grabljivica, koja napada sitnu ribu, gliste i vodene insekte. U našim vodama retko da naraste teži od 500g, mada u severnim vodama nisu retki primerci i od 2kg. Sitniji bandari lako grizu nabačene mamce i obično postaju plen ribolovaca-početnika, a one krupnije samo dobri i iskusni majstori lako pronalaze loveći ih i po stotinak dnevno. Na tekućim vodama obično su na šljunkovitom dnu, a na jezerima, ritovima i barama, najradije zaposedaju podvodna uzvišenja s razlogom nazvana „grgečkim brežuljcima“.
Tu na padinama tih brežuljaka bandar strpljivo čeka svoj plen. Tamo gde je stajaća voda obrasla trskom i na podvodnim livadama zalaze i na dubine i od 10-15m. Za lov bandara koristite fini pribor. Konac ne treba da je deblji od 0.30mm, a udice od 16-12. Podjednako uspešno na mirnim vodama, možete koristiti plovak ili dubinski lov, a za krupnije primerke upotrebite varalice uz laganu vuču.
Sitniji bandari zagrizu i crviće naročito crveno obojene, a krupniji grozd crvića, naročito ako je koji od crvića na udici živ.
Mamci: Tanka crvena ili rosna glista, puž golać, punoglavac, sasvim sitna ribica ili žabica, komadići riba i meso raka. Za vreme letnjih žega sa uspehom se lovi na prirodne i veštačke mušice.

 


Bodorka

Simpatična jatna riba koju u nekim krajevima zovu još i crvenookica. O njoj se dosta zna, a dosta je i napisano. Bodorka je bela riba iz porodice šarana. Zivi u svim krajevima nase zemlje.Glavna karakteristika po kojoj se razlikuje od svoje najblize rodjake crvenperke: oko zuto kao zlato sa crvenom pegom u gornjem delu.
Peraja, medutim, mogu biti rumena, narandzasta ili zuckasta. Krljusti su krupne i lako se skidaju. Da bi bili jos sigurniji pogledajte joj i usta.Zubi u crvenperke su dva reda, kod bodorke u jednom redu.U repnom peraju crvenperka ima 17 „žbica“, a bodorka 19. bodorka naraste do kilogram težine ali obično se love manji komadi. Bodorka je najčešće prva riba koju ribolovac početnik ulovi kod nas. Toliko je česta u našim vodama da je svako poznaje. Rado ide na udicu i lovi se tokom cele godine.
Gde se bodorka zadržava
Voli dublja mesta gde je dno tvrdje, strujanje vode umereno, a naročito tamo gde postoje „leje“ vodenog bilja. Najradije se zadržava na ivicama ševara, rogoza, trščaka, u blizini panjeva i živog drveća. U tekućim vodama posebno bira mesto gde voda nanosi hranu, razne insekte i drugo, iza podvodnih peščanih sprudova. Naći ćemo je i pored splavova, koji duže vreme stoje u vodi, jer sa njih skuplja sitne pužiće golaće koji padaju sa drvene gradje. Dobra skloništa su joj i iza brana, jazova i drugo. U porastu vode naći ćemo je na ulazima kanala, ušćima potoka, na poplavljenim livadama itd. U jesen kada počne da odumire vodeno bilje, bodorka traži dublju vodu. Tu će se zadržavati u toku cele zime u većim jatima. Jesenji meseci, pred početak hladnoće, najbolje su vreme za lov bodorke, kao i kraj zime, kad hladnoće popuste (nemari ni što ima pomalo snega). Jedino što bodorka ne voli „snežnicu“ – vodu od otopljenog snega u planinama. U to vreme naj slabije ide na udicu. Inače, može da se lovi čak i zimi ispod leda.
Mamci za bodorku
Jelovnik bodorke je veoma raznolik pa je zato i izbor mamaca koje uzimaju vrlo različit, različitiji nego kod drugih riba. Kod nas se naj više love na glistu, hleb ili testo, ali i na crviće naročito one iz džigerice. Stari hleb bez kore mešaju sa dvopekom i kuvanim krompirom (1:5), prave od toga testo, dodaju malo putera, pa od testa oblikuju valjčiće. Neki idu i dalje: testo oboje karminom ili šafranom, zašećere ili dodaju malo meda, malo belog mekog sira, mešaju sa iseckanim glistama itd. Ko hoće može da isproba ali naš naj bolji mamac biće i ostaće gliste i običan hleb. Kao mamci upotrebljavaju se još i seme konoplje, nakvašeno zrnevlje pšenice, ječma, osinje larve, sitni puževi golaći itd. Bodorka jede i biljnu hranu pa čak i zeleni mulj.
Kako se mame bodorke
Ulove bodorke možemo povećati ako se hranom primame na jedno mesto. Tu ulovi mogu da budu i rekordni.neki put je dovoljno da svremena na vreme bacimo u vodu, na mesto gde lovimo, pregršt zgnječenog raskvašenog belog hleba, koji će se u vodi raspasti u oblačić magle. U brže tekućim vodama baca se kao „ privada“ tvrdja hrana: hleb pomešan sa ilovačom, razno kvašeno zrnevlje, kuvani krompir i dr. To je, u ostalom, poznato našim ribolovcima jer tako primamljuju i drugu ribu, u prvom redu šarana. Na takvim mestima uspeh u lovu može da iznenadi i naj iskusnijeg ribolovca.
Kakav pribor?
Pribor za lov bodorke mora biti lak i fin. Udica sutna, predvez tanak, najlon fin, tanak, što manje primetan, plovak što je moguće lakši. Udica se optereti sitnom olovicom, tek toliko da što pre stigne do željene dubine, da mamac ne napadnu sitne ribe. Štap, lak, ali dovoljno dugačak. Ispod drveća, razume se, treba kraći štap, kao i kad lovimo ispod strme obale.
Izbor mesta
Bodorke možemo loviti tražeći ih na raznim mestima ili na jednom mestu koje odaberemo. Ako hoćemo da lovimo bodorke duže vreme na jednom mestu, onda u prvom redu treba mesto dobro ispitati dali je podesno za taj posao. Prvo treba izmeriti dubinu, ispitati (olovicom) kakvo je dno, dali ima krša ili granja. Prilikom izbora mesta treba dobro paziti na položaj sunca. Najbolje je da nikakva senka, ni ribolovčeva ni senka pribora nepadaju na vodu. Ako to već nije moguće, onda da te senke budu što manje vidljive, jer bodorka je naročito osetljiva baš na senke. Rukovati priborom odnosno štapom, tj zabacivati i vaditi udicu treba što smirenije. Mnogi na to nepaze, a za to je, naprimer, kod lova pastrmki jedna od najvažnijih stvari, pa zašto to ne bi važilo i za bodorku koja je takodje vrlo osetljiva riba. Svaki neprirodni pokret ili senka na obali ili vodi smanjuje izglede za dobar lov. Još jedna napomena: leti, za toplih dana, veći primerci bodorke vole da se zadržavaju na površini vode iza guste drezge, pa u tom slučaju bodorke vole da skoče i za veštačkom mušicom. No, mušica joj se mora dobacivati pravo pred nos, što nije tako ni teško, jer tu obično vidimo bodorku. Lovljenje bodorke, kao što saznajete svakom je pristupačna zabava, pogotovo kada nema prilike da se lovi druga riba. One se, love tokom cele godine. Nova iskustva govore da pravi mamci idu redosledom: crvić, pšenica, hleb, pa i kuvan kukuruz uz prethodno mamljenje ovom žitaricom. Crvići najvećim delom godine, pšenica već od kraja jula do kraja avgusta i s proleća u martu, hleb u vidu „ruže“ u pauzama kada bodorka ne pokazuje interesovanje za prethodna dva mamca. Prihranjivanje skvašenim, dobro zgnječenim hlebom, oblikovanim u kugle u koje su ubačeni crvići, višestruko povećavaju izglede za dobar lov. Kugle veličine osrednje pesnice treba da padaju na dno i na stajaćim vodama što preciznije na jedno mesto u prečniku najviše do jednog metra. Na tekućim vodama kugle se bacaju nešto uzvodno da ih voda spira. Riba se neće pojaviti odmah, ali nakon sat – dva bićete prijatno iznenadjeni. Na hranjenim mestima pojaviće se i druga, uglavnom bela riba: klen, škobalj, mrena, crvenperka, nosara, karaš, babuška pa i šaran ako ga ima.
Najlon prečnika za bodorku 0.10 do 0.16, udice od 18 – 14.


Babuška (Srebrni karaš)

Još jedan gost iz daleke Kine već se odomaćio u našim vodama. U Evropu je srebrni karaš unet 1856. godine, a 82. godine kasnije ulovljen je prvi put u našoj zemlji. Bilo je to na plavoj zoni Tamiša kod sela Jabuke, a zatim 1949. godine u Crkvenom ritu kod Kladova. Brzo se razmnožava, pa se u nekim zatvorenim vodana smatra korovom – nepoželjnom ribom.
U vodama gde je ova riba prenamnožena, jedva da naraste do 400g, ali tamo gde su uslovi povoljni i gde je malobrojna naraste i do 35cm, dostižući kad-kad i težinu našto veću od jednog kilograma. I on je karakterističan predstavnik barskih voda, ali se nadje i u sporo tekućim vodama čije je dno mekano i bogato vodenim biljem. Otporan je i zadovoljan malim. Može da živi čak i u ustajalim vodama sa sasvim malim količinama kiseonika i minimumom hrane. Krljušt mu je srebrnaste boje sa zelenkastim prelivima na ledjima. Mresti se u maju i junu na vrlo zanimljiv način. Ženke i mužjaci zajedno učestvuju u produženju vrste. U našim vodama, medjutim, još uvek nije pronadjen mužjak ove ribe već samo ženke koje se razmnožavaju putem ginogeneze. Polno zrele ženke ukrštaju se sa mužjacima srodnih vrsta, šaranom i drugom belom ribom. To objašnjava zašto se srebrni karaš neprestano širi i osvaja nove vode. Otporan je, a uz to u milionima izleženih ribica nema ni jednog mužjaka. Srebrni karaš je interesantan za lov, pogotovo na plovak, mada na hlebne valjke ili crvenu glistu hoće da zagrize i kad se lovi dubinski – na čekanje.
I za njega treba fini pribor, tanji najlon konac, sitnije udice, lagani plovak, prihranjivanje i strpljenje dok „krene“. Posle toga nećete imati vremena ni cigaretu na miru da popušite.


Deverika

Deverika je riba šaranskog roda. Bliski rodjaci su joj crnooka deverika (sinjac) i kesega. Pomenute ribe slične su po formi i načinu života, ali je deverika najveći predstavnik ove vrste. To je riba nizijskih voda, jezera, ribnjaka i mrtvaja. Telo joj je široko i pljosnato srebrnasto bele boje sa sivim perajima i žućkastim bokovima.
Ledja su joj visoka, analno peraje produženo gotovo do repa, a usta mala i nisko postavljena. Mresti se u maju i junu, kada jedna ženka baci i do pola miliona ikre. Naraste u severnim vodama i do 11kg, ali ovakvi primerci su i tamo retkost, i pravi ribolovački trofej. U našim vodama, prosečna lovna težina je možda nešto veća od jednog kilograma, ali trostruko veći primerci nisu retki. U stvari kod nas deverika i ne raste veća od tri kilograma. Šteta je samo što polna zrelost deverike nastaje prilično kasno – nakon 3-4 godine života. U vreme mresta mužjaci dobijaju pege po telu – mresni osip.
Deverika je jatna riba koja se po pravilu drži jednog mesta sve do polaska na mrest. Kad se takvo mesto pronadje onda je dobar ulov zagarantovan. Treba znati da se deverika uglavnom zadržava na dubokim mestima reka, a u jezerima tamo gde je dno ilovačasto-peskovito i obraslo vodenim rastinjem. Zimu prespava u krtogu kao i ostale ribe šaranskog roda.
Za vreme mresta deverika ne uzima hranu. Inače, intenzivno napada mamce petnaestak dana po bacanju ikre, posle čega interesovanje za hranu posebno opada, a pojačava se nailaskom jeseni. U proleće, s jeseni i odmah posle mresta deverika traga za hranom po ceo dan, a leti rano ujutru, a ponekad i noću.
Lovi se na plovak i dubinski – čekanjem, finim ribolovnim priborom i sitnijim udicama od broja 10-8. Ribolovni konac od 0.20-0.30mm. Treba reagovati „kontriranjem“ čim plovak iz vertikalnog predje u horizontalni položaj, jer deverika podiže mamac pre gutanja. U dubinskom lovu valja sačekati drugi udarac. Pošto su joj usta mekana treba je pažljivo vući, a primerke prihvatiti meredovom. Prihranjivanje kuvanom pšenicom, koncentratom za ishranu živine, kukuruznim brašnom i skvašenim i izmrvljenim hlebom, poboljšava uslove za ulov.Mamci kao i za krupaticu, ali deverika rado zagrize i koricu hleba na udici pri samom dnu.
Zapamtite, deverika pre gutanja diže mamac u vis, pa plovak iz vertikalnog zauzima vodoravni položaj. Taj trenutak trba iskoristiti za kontriranje nežno, ali oštro i kratko.
Mamci: Mekani valjčići od hleba ili testa, kuvana pšenica, sitan grašak, crvena glista, a ponekad i crvići iz mesa ili masnog sita.

Beovica

Lepotica medju sitnim ribama, skladnih linija, hitrih pokreta, dobrog apetita beovica je u narodu poznata još i kao: uklija, povruša, brzak, muvarica, belka, zekica i td. Ima ih više vrsta ali se vrlo teško razlikuju. Sve su one površinske ribe, koje se kreću i žive u jatima. Gotovo da nema stajaće vode bez beovica. U tekućim vodama zadržavaju se u tišacima.Nisu plašljive, ali su oprezne sve dok im prihranjivanjem ulijete poverenje posle čega su lakome i brzo postaju plen.
Beovica naraste do 15cm. Hrani se uglavnom planktonima, a ikru baca na podvodno rastinje i šljunak. Mresti se 3-5 puta godišnje.
Može da dostigne težinu i do 45, ali joj je srednja lovna težina 20-30 grama.
Lov beovice podjednako je zabavan za početnike i iskusne ribolovce. Ona je prava sportska riba. Za uspešan lov neophodan je fini pribor: lagan štap dužine 3-5m i isto toliko dug ili neznatno kraći najlon, nikako deblji od 0.10mm, mali plovak od balse ili živinskog pera i sitne udice, takozvane „gutalice“ veličine 20-18. Pre i u toku ribolova beovice treba prehranjivati raskvašenim belim hlebom, mekinjama, koncentratom za ishranu živine, ribljim brašnom – po mogućnosti izmešati u razmeri 1:1 sa piljevinom od drveta, koja pomaže da se hrana duže zadrži u svim slojevima vode. Lov beovice zahteva od ribolovca brze reflekse, inače udica najčešće ostaje gola a beovica slobodna i sita. Dubinu mamca treba podešavati plovkom ali nikako previše jer je beovica površinska riba. Poželjno je najlon opteretiti ribolovnom sačmom koliko da plovak ostane vertikalno potopljen najmanje sa 2/3 dužine u vodi. Beovica je dobar mamac za soma, štuku i smudja, bilo da se koristi živa na udici ili sečena na komadiće u lovu smudja.Inače reš pržena je veoma ukusna za jelo.
Mamci: kućna muva, veštačka sitnija mušica, crvići iz mesa, valjčići od hleba i mrvice od stiropora. Nekada radije napada crvene ili žute crviće nego natur, ali je valja proveriti kada, jer i ona ima svoje ćudi.

Amur

Riba dalekog istoka preneta je u našu zemlju 1963. godine preko Madjarske, gde je nešto ranije aklimatizovana. Madjari su je dobili iz Sovjetskog saveza, inače postojbina belog amura je Kina. Pripada šaranskom rodu. Beli amur je biljožder sivozelenih ledja i bokova sa svetlijim trbuhom i sivim perajima.
Vretenastog je oblika.Plodnost ženki je zapanjujuća, čak i do milion komada ikre. Već od 4-5cm dužine počinje da„pase“, nastavljajući da se hrani vodenom vegetacijom sve dok ne zaluta u ribarsku mrežu ili se okači na udicu. Brzo raste, ali mnogo i jede. U nedostatku vodenog bilja amur jede i lišće vrba i drugog listopadnog drveća koje dospeva u vodu. Ikra amura pliva po vodi postajući plenom brojnih neprijatelja, medjutim, nije to jedini razlog što je njegovo razmnožavanje u prirodnim uslovima naših voda nemoguće. Amur od 50 kg, naprimer može da bude dug i do 2 metra, a prosečna lovna težina mu je od 3-12kg. S obzirom da je to još uvek nova riba u našim vodama, iskustva u lovu amura udicom su skromna, pa ipak zna se sasvim sigurno da on zimi ne spava. Lov na amura, znači, traje čitave godine. Iz pouzdanih izvora saznajemo da je to „borac nad borcima“. Šaran i mrena okačeni na udicu anemično se bore u odnosu na ovog gosta iz daleke Kine. Tanje najlone kida kao od šale. Štapovi bezuslovno moraju biti puni, nikako šuplji. Sitniji amur prema prvim iskustvima zagrize i glistu na udici ili valjke od hleba umešene sa poluobarenim lišćem celera, spanaća, zelja, deteline... Oni krupniji dolaze na mahovinu koja se hvata po kamenju i drveću potopljenim u vodu. Rado grize i svilu mladog kukuruza, list deteline, mlad i kuvan kukuruz. Za sada lovi se na dubinske mamce (kao šaran), ali više uspeha imaju oni koji ga čekaju na plovak, sa mamcima u srednjim slojevima vode. Udice šaranske, kovane. Meso amura je posno i ukusno.